Kosei izvodi svoj postavljeni komad, znajući da nikada nije sam. Zatekne se kako lebdi u oblacima i vidi iluziju kako Kaori svira violinu pored njega. Kaori postepeno nestaje dok svetla jure s neba da je odvedu, dok je Kosei moli da ga ne napušta, u čemu shvata da je operacija bila neuspešna. Kad završi nastup, suze mu teku niz lice dok se oprašta sa njom. Kasnije, Kosei od njenih roditelja na sahrani dobija pismo od Kaori. Kako se približava proleće, Kosei čita pismo, koje otkriva da mu se i Kaori divio kao dete i da je pod uticajem da jednog dana svira sa njim violinu. Bila je presrećna što je pohađala istu nižu gimnaziju kao i on, ali nije mogla da nađe samopouzdanja da razgovara s njim. Objašnjava da je rekla Tsubakiju da je bila zaljubljena u Riotu u pokušaju da se približi Kseiju, laži u aprilu. Primećuje sva lepa vremena koja je provela sa Koseijem pre nego što je rekla da ga voli. Pismo sadrži i njihovu sliku kada su bili mlađi.

Tokom finala klavirskog takmičenja, Kosei izvodi Šopenovu prvu baladu, koja sadrži dve teme sa varijacijama, kao i grmljavinu codu. Kosei igra ovaj komad kako bi došao do Kaori, iako je operacija bila neuspešna, jer odražava oproštajni gest gubitka onoga koga zaista voli. Posle koncerta, Tsubaki poseže za Koseijem i kaže mu da nikada neće biti sam i da se pomiri s njim. Iako su rastuženi svojim gubitkom, ove ohrabrujuće reči olakšavaju bol i podižu im raspoloženje. Grupa prijatelja teži da bude srećna od sada pa nadalje zbog onog koji ih sada posmatra na Nebu. Krajnji tekstovi kreću se uz dirljivu i živopisnu montažu Kaori.